У Музејској збирци у Трстенику отворена је изложба “Уметност трајања” Лазара Вујаклкије. Изложених 19 дела су део богатог фонда Галерије ликовне уметности – поклон збирке Рајка Мамузића, а на отварању изложбе су говорили Јелена Вукчевић, организатор музејских активности у Музејској збирци у Трстенику, Данило Вуковић, директор Народног универзитета Трстеник, Јованка Столић, ауторка изложбе и кустоскиња у Галерији ликовних уметности и Владислав Шешлија, директор ГЛУ.
Ауторка изложбе, кустоскиња Јованка Столић, је подсетила да се, почетком педесетих година прошлог века, у тренутку у којем су дефинисани основни постулати уметности који су одредили физиономију и естетскипрофил шесте деценије, на нашој ликовној сцени појавио, не више тако млад, сликар, “аматер” Лазар Вујаклија, са својим специфичним, крајње хуманистичким погледом на свет.
“Заједно са неколицином уметника прве послератне генерације инспирацију је пронашао у нашем уметничком и народном наслеђу. Ликовна критика је његову поетику, или како је волео да каже – личну сликарску азбуку, дефинисала као наивни експресионизам, као сликарство које се налазило на прагу Арт брута и у последњој фази рада као наивни симболизам”, наводи Јованка Столић.
Дела свеобухватно илуструју стваралаштво Лазара Вујаклије. Представљен је период наивног експресионизма, у којој је уметник, инспирисан каменом декорацијом која се налази на надгробни споменицима богумила, њиховим спретно укомпонованим, грубо резаним орнаменталним елементима, зашао у просторе модерности.
“Представљена је и фаза у којој су евидентни нови иконични знаци који константним или повременим појављивањем указују на нове уметникове инспирације, не више стећцима, већ византијском иконом и фреском како на стилском, тако и метафизичком нивоу, што је Вујаклијиној поетици донело извесне промене. У ствари, инспирација радом богумилских уметника упутила је Вујаклију директно ка византијској икони и фресци, као јединственој уметности средњег века”, објашњава ауторка изложбе и додаје да је слојевитост те уметности Вујаклији врло брзо постала путоказ за исказивање свог виђења живота, штo је посебно видљиво у делима која су настала после 1958. године, односно у делима која су настала после уметниковог боравка у Уметничкој колонији Дечани, 1958. године и студијског боравка у манастиру Хиландар на Светој Гори.
“Вујаклија је, слично византијским зографима, трагао за суштим, метафизичким слојем симбола којим ће пројавити своју специфичну уметничку форму и неку врсту личне религиозности у којој слави човека и лепоту. Његова поетика представља одговор на изазове времена, на узбуркану друштвену и духовну атмосферу друге половине двадесетог века, она је покушај да се уметничким садржајем врати вера човека у хуманизам”, напомиње ауторка ове изложбе Јованка Столић.
Лазар Вујаклија (Беч, 1914 – Београд, 1995) се београдској публици представио први пут 1952. године, изложбом слика, цртежа и литографија у Галерији Графичког колектива. Изложени портрети мртве природе и пејзажи, реализовани у експресионистичком духу, представили су га као уметника који је стварао како је мислио и осећао, слободно и без притисака и који је, без обзира на неке техничке несавршености, својом уметношћу улазио у емотивни свет посматрача.
Само годину дана касније, Вујаклија је отишао и корак даље. Инспирисан уметношћу надгробних споменика богумила отворио је нову страницу своје уметности и ушао у једну од најоригиналнијих авантура у тадашњој српској уметности заснованој на синтези модерног језика и специфичног културно – историјског наслеђа. Иконичне представе, карактеристичне за византијску уметност, била су више полазишта које је Вујаклија, вођен личном филозофијом, преображавао у призоре неочекиване метафоричности.
“На једноставан и, у симболичком смислу, на личан начин, уз помоћ сликарске азбуке од тридесет слова, односно тридесет симбола који су синтеза свих реaлних појмова о сврси и смислу живота, Вујаклија јe дао претпоставку хармоније човека и природе, неба и земље, презентовао своју “поетску занесеност пред величанственим бескрајем света”. Том поетиком он је одговарао на изазове свог времена, на узбуркану друштвену и духовну атмосферу друге половине двадесетог века и, из дубоких унутрашњих разлога, творио је уметност која је лишена зла и “која својим садржајем враћа веру човеку у хуманизам”. Ово сликарство је позив на боље и на принципима истинске љубави засноване односе међу људима, природе, света, и управо због тога је и данас, више од пола века од свог настанка, и даље подједнако свеже и, у најлепшем смислу речи, модерно. Чини се да је управо тај сегмент његове уметности, ту њену “мисионарску улогу” Вујаклија сматрао најзначајнијом”, додаје на крају ауторка изложбе под називом “Уметност трајања”, кустосткиња Јованка Столић.
Иначе, ова изложба је отворена у простору Музејске збирке у Трстенику до 13. априла ове године, а заинтересовани је могу погледати бесплатно .