Књижевни клуб “Багдала” организовао је свечаност поводом уручења награде “Прстен Деспота Стефана Лазаревића” академику Гојку Ђогу, великом српском песнику, есејисти и културном и националном раднику, у амфитеатру Цркве Лазарице у Крушевцу и то по 34. пут. О књижевном делу лауреата говорили су песници Љубиша Ђидић и Небојша Лапчевић, др Драган Хамовић и Младен Весковић, начелник Сектора за савремено стваралаштво у Министарству културе, а изведен је и пригодан културно – уметнички програм.
Свечаност је отворио Небојша Лапчевић, председник КК “Багдала” из Крушевца и укратко представио новог лауреата: – Гојко Ђого је рођен првог новембра 1940. године у Влаховићим, општина Љубиње у Републици Српској (БиХ). Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске, Сената Републике Српске, Удружења књижевника Србије, Српског ПЕН центра, Удружења “Адлигат” у којем се налази његова ауторска збирка, као и других организација и асоцијација.
Стручни жири: председник Љубиша Бата Ђидић и чланови Милан Вучићевић и Верољуб Вукашиновић био је једногласан у одлуци да овогодишњи славодобитник буде академик Гојко Ђого.
“Препознајући у њему ону личност која пуних шест деценија плоди наше духовне просторе као песник, есеиста и критичар и беседник, такође и национални радник, Књижевни клуб “Багдала” га награђује Прстеном Деспота Стефана Лазаревића. Овај класик савремене српске поезије пише поезију, есеје, књижевнотеоријске и критичке текстове, песме и есеји превођени су му на петнаестак језика, а добитник је и бројних књижевних награда. Због књиге “Вунена времена” 1981. године Окружни суд у Београду осудио га је на две године затвора. Ђогова поезија на најбољи начин садржи историјске и националне резонанце о активирању оног неукротивог пера наших егзистенцијалних и метафизичких стања. Нека једна од духовних светосавских вертикала у Ђоговој поезији буде и песма “На темељима храма Светог Стефана у Милентији”, коју примамо као нашу завичајну песму”, истакао је, поред осталог, председник жирија Љубиша Ђидић.
У име Министарства културе говорио је Младен Весковић, начелник Сектора за савремено стваралаштво.
“У свакој песми Гојка Ђога види се дубок корен, стварна и митски опевана Херцеговина. Чини се да Гојко Ђого нема тако много књига, са друге стране то је цена животног удеса која је овог великог песника задесила, а то је да је у његовим најбољим годинама, његов књижевни рад био ометен, пресечен. Упркос свему томе, од својих првих збирки песама он неуморно исписује једну причу која лична, али и део нашег колективног сећања. Вунена времена, тамне нити које нас саплићу и са којима се још увек боримо су велико песничко завештање Гојка Ђога, због чега он остаје трајно актуелан песник, који је ревитализовао традицију, а са друге стране који је веома модеран и отворен. Његова поезија нас неће забавити, али ће оставити трајну упитаност над нама и помоћи нам бар мало да будемо бољи”, изјавио је он.
По пријему награде славодобитник је одржао приступну беседу.
“Десет одељака посланице “Слово љубве” попут лирске апострофе, уланчава реч љубав. Та Божија благодат исказује се у духовној, братској и пријатељској и чулној љубави, у сваки пут, да би оснажио свој исказ, деспот се у складу са начелима оновремене реторике позива на аналогне примере из Библије. Љубав је узвишени Божији поклон, која сјајем испуњава васељену, само је треба препознати. Узвисимо се и ми, подигнимо главе у вис – то је најбитнија порука ове посланице коју свако од нас треба да следи. Постоји нада да поезија бар мало доприноси бољитку света, али да би наше поруке биле ближе светоме духу и ми се морамо уздићи из мрака, како вели деспот, којим нас је наш век притиснуо. Овај данашњи свет засићен толиком мржњом ни добра дела не могу спасити, може само љубав, која све превазилази, као што каже деспот. Песници верују да може бити и оно што не може бити. Хвала Багдали што је мене недостојног, овим прстеном узвисила и позлатила”, казао је Ђого.
О величини дела славодобитника веома исцрпно и надахнуто говорио је др Драган Хамовић.
“Није тада песник одрицао оптужбе да се извесне алузије односе на табуисано име и дело чији култ и данас, после 40 година подгревају медији жељни гламура и површне интриге. Није он подлегао самокритици, није имао зашто да се каје у тим суптилним испадима тајне моћи песничког говора. Ђого није умео да буде неутралан, спремао се да прозбори пуним гласом, песнички, коментаторски и нестабилних осамдесетих и подивљалих деведесетих и првих посувраћених деценија новог века. Песници се неизбежно мењају, али не како ветар дува, већ по налогу трајања и животних мена које у себи региструју. И овде у Лазарици обрео се на своме, као у сну који су будни сањали његови преци, сну што их је одржао, у њима доспелим вуненим временима”, истакао је овај научни и културни посленик.
Ову значајну награду до сада су добили најистакнутији српски културни ствараоци и посленици, а поред осталих Десанка Максимовић, Никола Трајковић, Ђорђе Трифуновић, Дејан Медаковић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Патријарх Павле, Слободан Ракитић, Милисав Савић, Драгослав Михаиловић, Љубомир Симовић, Михајло Пантић и Матија Бећковић.
