Књижевни клуб “Велимир Рајић” из Алексинца организовао је у Горњем Адровцу, у Порти Цркве Свете Тројице, књижевну манифестацију “Рајевском у част”. Као и сваке године до сада, на манифестацији су и ове године учествовали и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу.
Манифестација је била изузетно посећена, а присуствовао је и велики број песника из целе Србије. Програм је започео уводним излагањем о Николају Николајевичу Рајевском, који је живот дао за слободу Србије, на овом месту, где је његова мајка касније подигла цркву у његову част. Пуковник Николај Николајевич Рајевски је био инспирација Лаву Толстоју за чувени роман “Ана Карењина”.
Према речима Љубодрага Обрадовића, председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, пуковник Николај Николајевич Рајевски потиче из угледне руске племићке породице. Био је унук прослављеног генерала Николаја Рајевског, хероја Отаџбинског рата 1812. године, (против Наполеона, а његов легендарни ратнички подвиг овековечио је Лав Толстој у роману “Рат и мир”) по којем је и добио име.
И његов отац, који се такође звао Николај Николајевич (1801—1843), био је генерал-лајтнант. Оженио се Аном Михаиловном Бороздиној (1819—1883), за коју се говорило да је била лепа, угледна и образована жена. Отац му је умро млад, оставивши иза себе двојицу малолетних синова Николаја и Михаила. Касније, Николај и Михаил су завршили студије на Московском универзитету (Физичко—математички факултет). Николај је још током студија показивао интересовање за књижевност и историју словенских народа, течно је говорио француски, немачки и енглески, а разумео је и српски). Николај се касније бавио разним јавним и државним пословима.
После студија оба брата су били на служби у гардијском хусарском пуку. Рајевски, као тридесетогодишњак, добија чин пуковника, а затим одлази у Ташкент где учествује у ратним операцијама, где је и рањаван. Николај је, још као млад официр, био упућен у специјалну мисију на Балкан и у Србију, а права драгоценост су четири писма пуковника Рајевског из 1867. године приликом његовог првог доласка у Србију. Прво писмо од 15. маја по старом (30. маја по новом календару) датирано је из Чачка, док је потоње од 2/14. јуна послао из Београда. Сва је писао на француском језику и сва су упућена министру српске војске пуковнику Блазнавцу. За путовање у Србију и Босну, у специјалну мисију, одабрао је Рајевског нико други него руски цар Александар Други, инструкције је дао министар војни Миљутин, а у Србији га прихватио српски министар војни Блазнавац.
Девет година касније, други долазак пуковника Рајевског је 1876.г. као добровољац у Српско-турском рату. Са собом је довео велики број руских добровољаца (3.000 – 5.000). По доласку у Београд из Одесе, првих дана августа месеца 1876, одмах се јавља на моравски фронт у штаб генерала Черњајева на Делиграду. Черњајев је једно време на Рајевског гледао са подозрењем, на шта се Рајевски није обазирао. Генерал Михаил Григорич Черњајев убрзо додељује Рајевском команду над одређеним здруженим одредима.
Прву битку на тлу Србије Рајевски је водио за село Моравац, док је најславнија победа на Моравском фронту била битка на Шуматовцу, где су небројени напади од Турака били одбијени. Ипак, на моравском ратишту тих дана изгинуло је око 9 хиљада српских војника и најмање 31 руски официр и више од 15 хиљада припадника турске војске.
Одлучујућа битка за Адровац била је и кобна за пуковника Рајевског. Турска војска је започела напад 20. августа (2. септембра по новом календару), који је трајао од 8 сати ујутро до касних вечерњих сати. Турци су цело пре подне са тешком артиљеријом нападали српске положаје. На почетку битке генерал Черњајев је одмах изашао са штабом на Прћиловачки вис. У раним поподневним часовима генерал Черњајев шаље одред пуковника Рајевског као подршку у Горњи Адровац. Већ негде око 17 часова гласоноша доноси вест од командира батерије поручника Шамановића генералу Черњајеву да је пуковник Рајевски “овог часа погинуо од непријатељског пушчаног зрна”. Свега 16 дана било је довољно да се упише у историју Србије.
Његово тело сахрањено је у порти Манастира Св. Романа, а одатле је после неколико дана пренето у Београд. Петог септембра испраћено је уз велике почасти за Русију, после опела у Саборној цркви, којем је присуствовао и краљ Милан Обреновић, чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са 17 свештеника, а певао је и хор присутне козачке легије.
“На месту где је погинуо Рајевски у Горњем Адровцу подигнута је црква Св. Тројица, у народу позната као Шарена црква, Црква љубави или Руска црква. Плац за градњу цркве откупила је српска краљица Наталија Обреновић, а изградњу је платила грофица Марија, снаха пуковника Рајевског. Велику је улогу при градњи цркве имао владика нишки Никанор Ружичић. Овај свети храм је освећен 2. септембра 1903. године. Од пута па до улаза у храм истичу се дрвореди липа које су донесене, како каже још једна легенда, из села Разумовске у Украјини, са некадашњег имања грофа Рајевских. Свето словенско дрво, липа, наткриљује на овом месту, ваљда као нигде другде, и легенду и стварност о рату 1876. у којем је братство по оружју Срба и Руса овековечено споменом какав је ова знаменита црква”, истиче Обрадовић.
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, у част пуковника Рајевског, организовало је песничку манифестацију у Порти Манастира Светог Романа Ђунишког на дан упокојења славног руског официра и великог пријатеља Српског народа.
