Душан Јовић Ћуле, глумац Трстеничког позоришта, једна je од најзначајнијух фигура у позоришном животу Трстеника и Србије, са богатом каријером која траје већ 30 импресивних година рада у позоришту и на филму. Његов рад је вероватно утицао на многе младе уметнике и допринео развоју позоришне сцене у региону. Године, које су сигурно донеле много дивних искустава, изазова и успомена.
“Одувек сам волео изазове који се зову сцена, глума, јавни наступ. Сећам се да сам као шестогодишњи дечак рецитовао на приредби за полазак мојих другара основаца у школу. Приредбе, рецитаторска и филмска секција су били нешто што се подразумевало. На радној акцији у Трстенику сам био задужен за културни програм целе акције. У позориште сам ушао релативно касно, тек са двадесет осам година. Животни пут ме је одвукао у другом правцу. Завршио сам за инжењера маркетинга и менаџмента и радио у фабрици “Наменска” у Трстенику. Поред те велике привлачности према глуми, некако сам касно сазнавао и стално каснио на аудиције за представе у нашем позоришту и онда, 1993. године, припремала се представа “Камен за под главу”, у режији чувеног барда нашег глумишта Момира Брадића. Дошао сам тек на трећу пробу, прошао аудицију и добио улогу Здравка, једног од три брата у комаду. Занимљиво је да сам, поред улоге, добио да правим распоред улазака и излазака глумаца кроз сцене, списак реквизита и сценографије, што ми је касније много помогло у организацији и вођењу позоришта. Премијера је била 26. маја 1994. године и тако је све почело. Мојих првих 30 година. У међувремену, играо сам у још тридесетак представа, што дечијих, што за вечерњу сцену у разним позориштима”, прича нам Душан Јовић Ћуле, глумац Трстеничког позоришта и руководилац Центра за културу у Народном универзитету Трстеник.
О томе који су били неки од најзначајнијих наслова у његовој каријери Душан Јовић каже: “Тешко је издвојити само неколико, али сваки пут када сам видео како се представа доживљава и како публика реагује, било је посебно. Мени најдражи су свакако: “Лет изнад кукавичијег гнезда”, “Свети Георгије убива аждаху”, “Путујуће позориште Шопаловић”, “Професионалац”, “Женски разговори”, “Ожалошћена фамилија” (Краљевачко позориште)… Било је ту и Нушића, Фејдоа, Булгакова, Настасијевића, Ковачевића, Симовића, Радовића, свашта нешто. Редитељи су ми углавном давали главне улоге. Нека од редитељских имена (има међу њима и глумаца) која су обележила мој глумачки пут су: Момир Брадић, Бранислава Стефановић, Слободан Ћустић, Бојан Вељовић, Бошко Димитријевић, Александар Кањевац, Фуад Табучић, Александар Берчек, Милија Вуковић, Александар Саша Волић, Мишко Динуловић… Највећу сарадњу сам имао са мојим нераздвојним партнером у позоришту, драмским писцем и редитељем Милошем Милошевићем Шиком. У десетак представа сам и сам био у улози помоћника редитеља”, каже Душан Јовић.
Увек му је био важан и рад са младим глумцима. Ти њихови кораци кад улазе у свет позоришта су му најлепши тренуци. “Трудио сам се да им пренесем страственост за позоришни чин и отвореност за учење, јер позориште захтева посвећеност и рад, али и креативност и да не треба да се боје експериментисања. Учесник сам и данас, било као глумац или организатор готово свих културних програма у граду, као што су читање поезије, промоције књига, вођење програма, свечане академије. Ја то доживљавам као део нашег глумачког посла. Учествовао сам на најлепшим свечаним академијама поводом ослобођења Трстеника играјући разне историјске личности нашег краја, на академијама приликом обележавања разних догађаја и јубилеја. Тумачио сам лик Доситеја Обрадовића на републичкој светосавској академији у Народном позоришту у Београду 2014. године. Тумачио сам лик Вука Караџића на “Данима српске културе” у Истри, 2011. године. Учествовао сам на “Данима српске културе” у Темишвару 2014. године са нашом представом “Небеске шајкаче”, у организацији Министарства културе Србије. Могу да се похвалим да имам богату библиотеку књига (око 170) са посветама писаца и песника којима сам читао на промоцијама књига”, каже Душан Јовић, који је као потврду свога доброг глумачког рада реализовао и у филмовима домаће и стране продукције.
“Тако је испало. Посебно сам поносан на играње у филмовима моје позоришне деце Давида Јовановића и Тадије Радивојевића, када су кретали у своје професионалне каријере. Иначе, радио сам са великим Емиром Кустурицом, Радошем Бајићем, Бранком Томовићем, Петром Миладиновићем, Мариом Гламазићем… Прву главну филмску улогу имао сам у играном филм “Клевета” Горана Ерчевића. Последње што сам радио су два велика играна филма: “Овуда ће проћи пут” Нине Огњеновић и “Сунце никад више” Давида Јовановића”, наглашава овај трстенички глумац.
Душан Јовић је са најнаграђиванијом култном представом “Српска драма” Трстеничког позоришта и Драмског атељеа КУД “Вук Караџић” из Грабовца освојио 18 највећих могућих глумачких награда на фестивалима широм Србије и на просторима бивше Југославије. За лик Обрада Срећковића највећа глумачка, драматуршка и режијска имена српског позоришта су рекла: бољег Обрада наш театар није видео; бриљантни глумац који остварује улогу која се ређе виђа на позоришним сценама Србије; широким спектром глумачких средстава које користи на сцени Душан Јовић показује снажан глумачки дар који далеко превазилази аматерски ниво.
“Награде значе свима као потврда доброг рада и талента. Оне су нешто чиме вас други оцењују. Ја их прихватам са великим задовољством, јер се тиме указује част и признаје достојанство глумца. Не доживљавам их превише лично, већ као потврду доброг рада целокупног ансамбла представе. Било је до сада много награда које сам освајао за разне улоге. Посебно ми је драга награда “Милан Срдоч” на првом Штрих фесту на Чукарици, а за ову последњу “Миливојев штап и шешир” посвећену легенди српског глумишта чика Миливоју Живановићу, “Златна маска” из Требиња, Плакета “Раша Плаовић” из Уба”, додаје на крају трстенички глумац вредан пажње и поштовања, заправо мајстор аматерске позоришне сцене, Душан Јовић Ћуле.
