После промоција одржаних у Ћуприји, Лесковцу, Ћићевцу и Дечјем центру у крушевачком Пионирском парку, централна промоција Часописа за поезију – ПоезијаСРб 5/6, пета по реду, одржана је у Народном музеју Крушевац у Крушевцу.
Како наводе из овог Удружења, о часопису у коме је својом поезијом представљено 156 песника, говорили су Љубодраг Обрадовић и Вељко Стамболија, а промоцији је присуствовао и заменик председника Скупштине града Крушевца Синиша Максимовић.
На промоцији су учествовали крушевачки књижевници, песници и афористичари Љубиша Бата Ђидић, Гордана Влаховић, Вељко Стамболија, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Љубица Петковић, Саша Милетић, Драгојло Јовић, Јована Марковић, Драгиша Павловић Расински, Ивко Михајловић, Михајло Ћирковић, Бата Костадинов, Дејан Ристић, Ратко Тодосијевић Баћо, Мира Смиљанић, Зорица Шошић Максимовић, Живојин Манојловић, Стефан Кнежевић, Градимир Карајовић, Живомир Миленковић, Даница Рајковић, Богдан Јефтић, Даница Гвозденовић, Слађана Бундало, Дејан Петровић Кенац, Живота Трифуновић, Слободан Ценц, Весна Михајловић, као и гости из Ћићевца Бранко Ћировић Ћиро и Боривоје Бора Видојковић.
Програм, који су својим песмама обојиле чланице Женског певачког ансамбла “БИСЕР” из Крушевца, осмислили су и водили Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Даница Гвозденовић и Саша Милетић.
На сајту овог песничког Удружења објављено је и писмо подршке Удружењу песника ПоезијаСРБ које преносимо у целости:
“Песниче Обрадовићу,
Уважено Уредништво!
Захвалност због мојих песама које су се нашле у овом двоброју часописа ПоезијаСрб, међу песничким разногласјем.
Овај двоброј је целим својим садржајем једна нова планета – песничка, по чијој орбити и у чијем сазвежђу, попут срчаног ритма пулсирају стихови са интензивном, осећајном и искуственом енергијом;
СРБ је и својеврсна јединствена песничка разгледница, а из престоног Крушевца, где су се нашли најзначајнији песници срспког језика – Љубиша Ђидић, Перо Зубац… и други, а сви скупа у ослушкивању молитвеног призива Лазарице и Љубостиње, Велуће и Жиче… и опомињућег Лазаревог завета, посебно у овом худом добу, озареног златном и срменом Јефимијином нити “над племеном које обухвата тама” и урастања у земни грумен матичог тла, а разрастања у србском језику и кроз језик;
СРБ је и сабирање бројних песама у својеврсни отпевателни венац, у тролисни молитвени акатист суштом творачком чину;
СРБ је и знак вере у моћ песме која се у скупном омеру, са међашем родитељем српског песништва, Светим Савом, и са колективним генијем српског народа који је из таме векова изнедрио народно песништво, “народно јеванђеље” – ту златну јабуку српског средњевековног песништва – узвила као грана песме у Свепесму.
СРБ јесте и данашњи пев, трагични натпев продуженог страдања нашег рода, онај вечити крст који нам је суђен и на коме смо као колектив вишестурко разапињани и распети и која се у нашој песми поима и као знак једнакости, егзистенције и писања на овом нашем усудном простору.
Но, ту је оно биће које по једном од најпознатијих предања, стоји између два раздвојена света, између човека и Бога и спаја их, узносећи земну патњу светлосним лествицама до светости.
То биће из сновидовља и бесанице јесте ПЕСНИК!
То данас јесте и скупна вишезначна НАША ПЕСМА У СРБ-у!
С поштовањем, Милица Краљ
У Подгорици, 8. децембра 2016. године.”
