Јединствена културна манифестација одржана је у Кући Симића у Крушевцу. На изложби “Догодине у исто време” представљено је више од 300 фотографија на којима су приказане приватне и јавне свечаности, догађаји и манифестације.
Крушевљани су сачували многобројне фотографије са свадби и венчања, рођендане деце, јубиларних годишњица бракова, матурских прослава, испраћаја регрута у Војску, Осмог марта Дана жена, свечаности поводом Првог маја Празника рада, и првомајских излета на Багдалу и Јастребац, омладинских слетова за Дан младости и прослава Дана победе, Видовданских свечаности, јулских празника, Дана ослобођења Крушевца и Дана Републике (СФРЈ), као и са других догађаја и манифестација.
“Пред нама је више од 300 фотографија прикупљених од 24 учесника и две институције културе – Народног музеја и Историјског архива. Од групних фотографија са зализаним шишкама и опегланим хаљиницама у најмлађим групама забавишта, преко малих и великих матура, првих високих потпетица и неудобних сакоа. Од узбудљивих екскурзија по некадашњој “великој” Југославији, кад су усплахирени средњошколци мењали ноћи за дане, преко савезних и локалних слетова у провидним трикоима и прашњавим балетанкама, првомајских уранака и соколских приредби. Срећне златне, сребрне и остале свадбе од племених метала, стоти рођендани, годишња окупљања хуманитарних удружења, редовни сусрети пријатељица уз богат културно уметнички програм, на планини, селу или неком другом срећном месту земаљског шара”, набраја Зорана Драшковић Ковачевић, ауторка изложбе.
Гордана Симић се, пребирајући по успoменама, сетила својих првих професионалних корака у представама на Свечаностима слободе на Слободишту, месту где се слави живот (како је и написано на свечаном улазу, на Капији сунца: “У име живих”), јер Слободиште није само меморијални комплекс, већ својеврсни храм родољубља и хуманизма, симбол снаге и неуништивости живота, а велика сцена под отвореним небом пружа неисцрпне могућности уметницима. Пружа посебан доживљај, несвакидашње усхићење, како због свечане атмосфере, лучоноша, ватре у пламеницима, јединствене позорнице под звезданим небом, изузетне сценографије, тако и због публике, дивне интеракције и бурних аплауза.
Горана Мићић Младеновић каже да имамо успомене које нас подмлађују: “На сопствену продукцију серије “Отворена врата”, ријалитија “48 сати свадба”, урнебесног шоу-а “Наша лица звуче познато”. На албуме фотографија, којих је много више од напред набројаних: “Брзеће је свет”, “Наранџа и вино”, “Нема се, може се”, “Природа и друштво”. На чаробне зиме и романтична лета. Имитације, костиме, шале, гафове који су нас доводили до суза, оних срећних. На излете, приче, импровизације, радости што смо заједно, што смо безбрижне, далеко од обавеза и посла”.
Душка Милосављевић каже да су правили изложбе слика необичних сувенира са путовања… “Само ћу вам навести називе изложби слика наше Снеже (да проверите нашу маштовитост!): “Паунице”, “Дјевушке”, “Мој кров” … Било је тако да је свако од нас и наших гостију бар за тренутак поверовао да је отпутовао на неко лепше и веселије место! Пет маштовитих другарица успева да пронађе повод за окупљања много чешће. Другарици је процветала лаванда! Правимо “фестивал лаванде”! Маштовитост даје окупљањима посебну драж! Не излазећи из Крушевца, састале смо се на једној медитеранској тераси, наздрављале у једном монммартовском атељеу, славиле Пикасов рођендан, пиле лимончело као да смо на Каприју…”.
Звонко Рајковић каже да су се баксузи и угурсузи окупљали у подне, у кафани “Таково”: “Сви који дођу улазе ћутећи и седају наопако, једни другима окрећу леђа и ћуте, јер ко проговори мора да плати цех за све у кафани. Градски мангупи су знали када се баксузи састају и намераче једног од гостију ко ће да плати цех, на смену, један по један улазе и обраћају се са: “Добар дан!”, он ћути, они се чуде и гласно коментаришу: “Какво неваспитање”. После петог, шестог обраћања, намерачени викне: “Добро, плаћам!”. И плати…”.
Многобројна публика уживала је у старинским успоменама и обећала и своје фотографије за наредне изложбе.
