Лауреат Багдалиног прстена “Деспот Стефан Лазаревић” за 2021. годину је изузетно име савремене српске књижевности: приповедач, есејиста, књижевни критичар, књижевни историчар, антологичар и професор књижевности на Филолошком факултету у Београду Михајло Пантић.
Трочлан жири у саставу: Милош Петровић и Верољуб Вукашиновић, чланови и Љубиша Ђидић, председник, донео је једногласну одлуку да добитник Багдалиног прстена “Деспот Стефан Лазаревић” за ову године буде Михајло Пантић.
На конференцији за штампу новинаре су са одлуком упознали Небојша Лапчевић, председник Књижевног клуба “Багдала”, Љубиша Ђидић, председник жирија и Милош Петровић, главни и одговорни уредник часописа “Багдала”.
“Истраживачи књижевног опуса Михајла Пантића посебно место дају приповетци, и то оној краткој. Мајсторство његове кратке приче, у више од двадесетак књига, које је у овом писцу добило свој географски хронотоп, па се препознаје као новобеоградски писац (попут Боре у Врању, Сремца у Нишу…) носи, дакле, и ту несвесну оптерећаност професора који од читаоца тражи мало предзнања да би са његовим наратором боље ушли у савремени свет кошарке, рок музике, спорта, филма, стрипа, али и пецарошких вештина, којима је животно вичан попут једног његовог претходника, који се такође звао Мика, чувеног аласа професора математике Михаила Петровића Аласа”, каже се у саопштењу Жирија.
Темељни став Михајла Пантића јесте да у причама и есејима полази од стварног као основним одликама сваког знања. Добар писац нема поделе на велике и мале теме, у форми кратке приче брже ће бљеснутивелика тема у којој ће се “живот испунити и осмислотворити”. Једна од посебних одлика овог прозног умећа јесте лежерно, а веома природно изналажење оног фрагмента, односно детаља који ће у свом поетском нуклеусу прозрачно разрешавати целу унутрашњу структуру приче, ликове и карактере, судбине и догађаје, стварност њених унутрашњих светова.
У једном недавном есеју управо је рекао да сваки запис представља свет за себе, а сви записи чине један свет, чиме је на најсажетији начин открио своје књижевно “вјерују”. Односно, у свом односу према стварном, изрекао, трајно делујуће правило сажетог приповедања, блиског поезији да је “мање увек више”.
Михајло Пантић (Београд, 1957), приповедач, књижевни критичар и историчар, редовни професор Филолошког факултета у Београду. Предаје Јужнословенску компаратистику, Креативно писање и Приповедачке поетике у српској књижевности. Књиге прича (прва издања): Хроника собе, 1984; Вондер у Берлину, 1987; Песници, писци и остала менажерија, 1992; Не могу да се сетим једне реченице, 1993; Новобеоградске приче, 1994; Седми дан кошаве, 1999; Ако је то љубав, 2003; Овога пута о болу, 2007; Све приче Михајла Пантића I–IV, 2007; Приче на путу, 2010; Ходање по облацима, 2013; Приче од воде – све рибе Србије (коаутор М. Туцовић), 2014; Када ме угледа оно што тражим, 2017; Приче о писцима, 2021.
Објаавио је и четрдесетак књига студија, књижевних критика, огледа, критичке прозе/дневника и антологија. Добио је више књижевних награда међу којима се издвајају Андрићева награда, Награда “Бранко Ћопић”, Вељкова голубица, Југра – Русија и бугарски орден Ћирила и Методија. Приче Михајла Пантића преведене су на двадесетак језика и уврштене у многе антологије у Србији и иностранству. Почасни је грађанин Новог Београда.
Свечано уручење награде Багдалиног прстена “Деспот Стефан Лазаревић” обавиће се у суботу, 13. новембра на посебној манифестацији у Крушевачком позоришту.
