Протеклог викенда у Орашју су одржани братски сусрети мештана Месних заједница Орашје (општина Варварин) и Дуго Поље (општина Модрича) које је ове године обележио и један дирљив сусрет два друга из војске који се нису видели 50 година, Миомира Савића из Орашја и Велемира Дејановића из Ботајице.
Говорећи о њиховом првом сусрету, Миомир Савић се присећа да су се упознали по доласку на одслужење војног рока у Скопљу где су провели четири месеца и завршили обуку за возаче, а затим заједно отишли у прекоманду у Кичево где су били у истом одељењу.
“У Кичеву, као и у Скопљу, наставили смо са дружењем, дружили смо се свих тих 18 месеци и то ми је био најбољи друг кога сам у војсци имао и који је остао до дана данашњег и драго ми је да сам после 50 година успео да га пронађем преко данашњих побратима који долазе у Орашје из Дугог Поља, из Републике Српске”, истиче Савић.
Њих двојица су преко људи који воде културно – уметничка друштва у Дугом Пољу и Орашју после пола века ступили у контакт, а Велемир је ове године са делегацијом из Републике Српске дошао у посету свом другу из војске.
“Када су стигли у Орашје, моји одавде су жељно исчекивали како ће да изгледа тај сусрет после 50 година, а и његови из аутобуса су такође маштали о томе какав ће то сусрет да буде међу нама. То је стварно био један неописив сусрет, јер кад некога видите после толико година, кога сте волели као друга и пријатеља највећег и видите га после 50 година то је стварно један сусрет који не може да се опише. Никакав контакт нисмо имали толико година, ништа нисмо знали један о другоме у међувремену и онда се одједном појави да се видите, то је једна велика ствар”, рекао нам је Миомир Савић.
Велемир се присећа да је био веома изненађен и да није веровао када му је председник културно – уметничког друштва из његовог места пренео да се Миомир распитује о њему
“Ја нисам баш веровао кад сам чуо да је Миомир нашег вођу КУД-а питао “да ли има у Модричи један такав човек који се звао Велемир Дејановић, то је мој друг, то је мој најбољи друг у војсци и нисмо се видели 50 година”. Ја нисам веровао баш одмах да је то Миомир, али сам негде знао да јесте”, истиче Велемир и додаје да су прву везу после толико година успоставили преко Скајпа, да би на једном сусрету председник КУД-а Велемировој супрузи рекао да се за пар дана путује у Орашје.
“Кад сам чуо да се иде за Србију и код Миомира, ја сам одмах рекао, ја морам ићи. Кад смо дошли овде у Орашје онда су сви у аутобусу устали да виде како се два друга загрле кад се виде после 50 година, како изгледа то. То је већ пола века. Али добро, ми смо још увек добро мада имамо по 70 година”, каже Велемир док Миомир додаје да су му, кад су гости стигли из Републике Српске, његови суграђани рекли да сачека да види хоће ли га друг из војске препознати после толико година.
“Док смо их чекали кад су стигли овде у село говорили су ми да се не јављам да видим хоће ли да ме препозна или неће после 50 година, али ми смо се у првој секунди препознали и видели и загрлили и никад нећемо да заборавимо један другог”, надовезује се Миомир и наглашава да, када КУД “Вук Караџић” следеће године буде путовао за Републику Српску, да иде и он у посету свом другу.
