Познати новинар и аутор документарног серијала “Библиофонотека” Зоран Рајић, мајстор малих форми, објавио је нову, четврту књигу лирике “Композиција” у којој је експериментисао са разним правцима од неонадреализма, преко постмодернизма, дадаизма, клокотризма и сигнализма, па све до оне најтананије стражиловске линије у нашој поезији.
Надасве му је било исцрпљујуће, али и занимљиво, то пропутовање кроз различите медије: од аудио касета и студијских трака, па преко радијског етра и кроз дигитализацију за YouTube канал, ево стигао је на станицу на којој је, као из дугих вагона воза, све то из оностраних светова изашло у овострано и алхемијски се претворило у своју алотропску модификацију – исписаних речи и синтагми у овој књизи. После толико година бављења разним пословима у световима културе и информисања, искристалисало се да аутор скромно, припада једном списатељском току, било да су то приче или лирски записи, а то је онај када вам пише о нечем што је његово лично искуство, што му се догодило, што је доживео, пропустио кроз властити хабитус и преживео.
Отуда је најбоље када аутор уради све сам. За своју пропаст самом себи је одговоран и само себе може да криви, а ако му се, пак, посрећи, за евентуални успех сам је заслужан. Поготово што сада има још толико времена да живот само може да промишља, али не и да га баш живи онако како би хтео. Ваљда му је најдраже у свему што је ову лирику успео да објави пре него што га неки усуд не претекне, овако никоме ништа не дугује. Једино себи, можда, још понешто мало прозних записа.
Наиме, све што је аутор написао заправо је писао у сликама, односно како је видео тада то што му се догађало и како сада, одавде гледа то што је онда било, јер све што је у овој “Композицији” сабрано и сакупљено – стварно се десило… Стварни су и ликови и догађаји, они постоје и сада, артисти и модели су живи, нажалост неких више нема и наравно не могу да буду наведена сва имена. Аутор још увек дубоко верује да је све у љубави. Она је испред и иза свега, баш као и “Композиција” у коју некада уђемо, а некада не. Понекад је јасно чујемо и видимо, а понекад само наслутимо и ослушнемо, али је свакако штета ако је пропустимо.
Отуда и препорука љубитељима лепе писане речи да прочитају ову занимљиву књигу у којој је Зоран Рајић својим пером писао о ономе што му се заиста догодило и што је, заправо, доживео.
