Весна Пљакић Срећковић из Оџака код Трстеника, чији четрдесетосмогодишњи животни пут су обележила разна занимања, скоро 20 година је радила као шеф Месне канцеларије у Плочи, у општини Александровац, на пословима матичара, као заменски поштар и управник поште, као књиговођа, у средњој школи, као професионални спортиста и још много тога.
Од 2017. гoдине посветила се свом младалачком хобију – уметничкој обради дрвета, а такође и својој великој животној љубави, писању поезије и прозе материјализујући је кроз издавање збирке песама “Траг у времену” 2022. године.
“Мој живот се дели на онај пре 1998. године и онај после. Те године, након бројних здравствених тегоба добила сам дијагнозу мултипласклероза. Уз њу дошле су тешке прогнозе, страшне препоруке и огромно животно разочарење. Академске и спортске снове прекида прича о инвалидским колицима. Снове о животу кида упозорење да могу умрети за три дана. Жељу за великом породицом губи објашњење да након што се усудим да родим, можда више никад нећу стати на ноге. Живот као казна држао ме је неко време приковану за место, а онда је превладао горштачки инат. Нисам се родила да би ми живот прошао чекајући смрт и тако је почела моја борба да траг који остане иза мене не буде траг инвалидских колица, већ траг живота који ће моћи да прате сви који се боре и сви који се ломе да ли да покушају или не”, прича нам Весна Пљакић Срећковић.
Она од дрвета прави бајковите предмете који краду поглед сваком ко их види, не верујући да дрво може имати и такве облике и такве намене. Како сама каже, природа је већ све замислила, а она је ту да то дотера и финализује. Од чичкаве тополе, црвене врбе и липе прави иконе, посуде, даске за сервирање, лампе, па све до крупнијих комада намештаја који красе многа домаћинства, ресторане и виле. Њених радова има свуда по Србији, готово у свим државама бивше Југославије, као и у иностранству. Најпоноснија је на радове у Вили Денири на Златибору, где су се многи гости одушевили топлином и функционалношћу тих радова.
“Туристичка организација у Трстенику ме позива на бројне манифестације на које се радо одазивам. Посебну захвалност дугујем Туристичкој организацији Врњачка Бања која ми омогућава изложбе на Променади, где сам имала прилике да упознам дивне људе и стекнем предивна пријатељства. Нисам члан ни једног удружења, али би јако волела да оснујем удружење које би окупљало инвалиде који желе да свој живот учине смисленијим и квалитетнијим, а друштву подаре производе свог труда, рада и борбе коју само могу људи свесни онога што су изгубили и онога што желе сачувати”, каже Весна.
С обзиром да њен рад диктира њено здравствено стање, Весна нам каже да није увек у стању да преузме веће послове, јер њени симптоми се појачавају од касне јесени до раног пролећа када нема велике продуктивности. Тада је посвећена својој ћерци, читању, писању, штрикању, плетењу, прављењу гоблена, пирографији и још многим другим занатима. Важно је држати менталну снагу на нивоу вође, а не слуге страху од различитих и сталних симптома које мултипласклероза показује сваког дана.
“Ја сам кључ своје борбе нашла у раду. Знам да је терет моје болести на мојим леђима 24 сата, сваки дан већ 25 година. Неоптерећујем се тиме како да га збацим, јер не могу, већ о томе како са њим да балансирам на жици живота, а да не паднем, чак и кад се заљуљам жестоко, као, на пример, ове јесени. Кад се замрачи поглед, кад ноге задрхте, кад у грудима стисне, важно је знати да неће трајати, да ће мото мог живота, сам живот, учинити да тај живот има смисла, направити нешто од њега што ће надживети људски век, оставити лични печат у једном делићу садашњости који ће некоме у будућности осветлити прошлост. Јако сам поносна кад видим да људи воле моје радове од дрвета и да их радо купују, а такође и да у мојим римама проналазе сопствене емоције и схватања. Мој живот је тада, упркос препрекама, испунио своју сврху. Само радом који је за мене лек и виши циљ нешто можемо постићи и неко постати, поштовати себе и заслужити поштовање других”, рекла нам је јунакиња ове приче.
