Нисмо случајно одабрали песникињу Зорицу Матицки да је представимо јавности у овој причи. Она је ведра, насмејана са пуно љубави и ентузијазма, добра домаћица, мајка и бака и поред свих обавеза нађе времена да напише по коју песму која најчешће нађе своје место на друштвеним мрежама, са пуно похвалних коментара и подршке њених познавалаца и пријатеља.
Зорица Матицки је рођена 1960. године у селу Губавце, у општини Медвеђа, а после упознавања и удаје за супруга Стевана долазе у Осаоницу код Трстеника, где и данас живе. Имају два сина, снахе и шесторо унучади и, како су нам обадвоје рекли, срећни су и задовољни. Стеван је пензионер, радио је у Телекому, а Зорица је радила у трикотажи “Трстеничанка” која је пропала и отишла у стечај. Сада, како нам рече, чека старосну пензију, обавља свакодневне послове и води рачуна о својим унучићима.
“Поезијом сам почела да се бавим од 2013. године, сањајући будна ујутру моју прву песму “О, Боже драги” и после смишљала и писала редом песме које ми, верујте, саме извиру из главе. Ја сада могу о вама да напишем песму, многи то знају и чуде се како то могу, али хвала Богу само ми то дође нека инспирација. Раније сам писала по пет песама, а сада по једну, две. Мислим да никада није касно писати песме, ако човек воли и жели да то уради. Мени и поред свакодневних обавеза ништа ми није тешко, добијем неку инспирацију и ето написане песме. Људи који ме прате из књижевних кругова и клубова кажу да сам свестрани песник, што и јесте тако, јер ја пишем песме на разне теме, па и дечије, јер инспирација су ми моји унучићи, али и друга деца које волим. Редован сам члан Књижевног клуба “Моравски токови” у Трстенику, од 2013. године, са члановима учествујем на манифестацијама које се одржавају и лепо ми је тако. Објављене су ми до сада две књиге, а прва моја збирка песама носи назив “Бакине приче” и ту су објављене садржане песме, односно приче ,које су јасне и прозрачне, окренуте су ка љубави и најчистијој природи. Настављам, ето, даље, с Божјом помоћи, успевам и задовољна сам, имам подршку свога супруга и породице уопште, а Вама хвала на посети и, ето, таква сам”, каже песникиња Зорица Матицки.
Желела би да је држава призна на основу њених успеха и резултата као песника народа, а доказа за њен стваралачки рад има доста. Добитник је великог броја признања и награда са разних скупова поезије домаћих и иностраних, скромна је у свему, показала нам је сва њена признања, а писала је и песме за познате групе које су њихови чланови изводили на музичкој сцени.
Зорица Матицки отвара врата младих и старих лица, јер су јој песме поучне и лахорне, певљиве за сва доба и покољења. Једну од последњих својих песама поклонила је и сајту, односно новини “Победа2, а ово је била прича о скромној жени, песникињи која и даље ствара своја дела.
Пожелимо јој још више инспирација и различитих песама и, наравно, доброг здравља.
