Човек који хоће дуго да живи, треба дуго и да ради и да служи млађима као пример – је животни мото Косте Антића из Сталаћа, који и у 94. години успешно води своју компанију. Фирма никада није била у блокади, све рачуне је измиривала на време, а никада није користила банкарске кредите, нити је икада била подржана од државе.
Коста Антић је рођен 28.11.1928. године у Београду, у врло сиромашној породици са троје деце. Отац је радио као ћурчија, а мајка је била домаћица. Са пет година породица се сели у Параћин, због очевог посла. Ту Коста завршава 4 разреда основне школе и као одличан ђак, за време школовања гардеробу је добијао од власника локалне фабрике штофа Владе Теокаревића. Још у том периоду, Коста је имао узор и сан да постане успешан предузетник.
– Влада Теокаревић је комплетно облачио најбоље ђаке од главе до пете. Никада нећу заборавити тог великог човека, који је сваке године облачио нас сиромашне и најбоље ђаке, од чарапа и ципела па до капе. Често се сећам и свога оца, хвала му што ме очувао здравог и правог. Захвалан сам свом оцу и што ме научио и васпитао правим вредностима живота. Саветујем младој генерацији да морају да раде много и поштено, а треба и да живе.
После ослобођења 1944. године, Коста је завршио електромехaничaрски занат и фабрика га је послала на усавршавање за мерне инструменте у Немачкој. Тих година је положио високо квалификоване мајсторске испите за бравара и металостругара. У војсци је завршио и Школу резервних официра – Веза у Скопљу. Као руководилац, радио је и на електрификацији Параћинског среза.
Своју производњу започео је давне 1959. године у Параћину, као мала занатска радионица, производио је ауто – антене за путничке аутомобиле, али се преселио у Сталаћ, где се фирма и дан данас налази.
– Од самог почетка, фирма се бавила производњом металне галантерије. Најпре су то били ситнији делови за ауто-индустрију (стеге, антене, прекидачи…), а затим је постала добављач светски познатим фирмама: Mercedes – Bencu, ФАП-у, авио индустрији… Смислио сам аутоматску антену за кола, која се могла закључавати. У то време млади су ломили антене са кола, па је морао да се нађе начин да се то спречи и тако је почела моја производња. Увек сам водио рачуна да произведем квалитетне производе и да се од других разликујем. Тренуци мог развоја нису били лаки, поготову када се приватник сматрао за државног непријатеља. Иако су били тешки тренуци многи моји пријатељи су ме саветовали да одустанем. Имао сам јасан циљ, а то је да створим велику и успешну фирму. У том времену када сам почињао свакога дана имао сам посету од тадашње милиције. После одређеног времена сам се спријатељио са милиционером и питао зашто ме обилази свакога дана. Он ми је одговорио: – Имам задатак Коста да те обиђем и да видим да ли си купио нову опрему. У то време могао си да радиш, али ниси смео ништа да имаш.
У седамдесетим годинама Коста је био страдалник комунистичких власти, када му је одузета комплетна имовина.
– Такође, желео бих да нагласим да су ми седамдесетих година донели решење о комплетном одузимању имовине. И тада нисам желео да се предам, јер сам радио часно и поштено. У процесу који је за мене дуго трајао доказао сам своју невиност. Тужио сам државу и своју имовину сам повратио, а спор сам добио тако што сам за сваку купљену ствар имао документацију. Повратак имовине донео ми је још већу снагу и енергију за рад и пословање фирме. Мото мог пословања и развоја је био поштен и квалитетан рад и то ме водило кроз живот.
У својој десетој деценији, Коста и дан-данас устаје први, обиђе производни погон и заједно са сарадницима прави планове производње.
– Дајем пример млађима да за успешан и квалитетан рад нема границе у годинама. Човек који хоће дуго да живи, треба дуго и да ради и да служи млађима као пример. Као и за све ствари у животу и у послу је породица врло важна. Фирма ће остати у нашој породици, а наследиће ме син Жарко.
Фирма “Антић Коста” је од самог оснивања помагала цркву, школе, сиромашну децу и учествовала у бројним хуманитарним и добротворним акцијама и манифестацијама. Њен власник схвата да је велика криза у свету и стално брине за своје раднике. Три унуке Марија, Анђелија и Ана од малих ногу се уче послу. За време распуста и оне су присутне у фирми. После 20 година рада у просвети фирми се посветила и снајка Лела, по струци наставница музичке културе.
Данас, фирма “Антић Коста” је лидер на Балкану у производњи и дистрибуцији металне галантерије намењене грађевинарству. Производни погони фирме су под површином од 12.000 м2, а тренутно је у изграњи још 5.000 м2. Из вишедеценијског искуства произашло је мноштво производа, а издвајају се следећи: штуцне, прохромски сливници за купатила, вентилационе решетке за централну климатизацију, врата димњака…
Целокупна производња је прилагођена европским стандардима, континуирано се уводе иновације, унапређују кадрови и набављају најсавременије машине. Све то издваја алатницу фирме, као једну од најсавременијих и најопремљенијих у Србији, која врши услуге израде и поправке алата, обрадом метала пластичном деформацијом.
Своје производе извозе у 15 држава (земље региона, Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија, Италија, Грчка, Чешка, Словачка…).
Решења која Антић Коста поседује у свом продајном портфолију, посвећеност 90 запослених и константне новине доприносе свеобухватном задовољству својих клијената. Сигурност својим добављачима и верност купцима гарантује се престижном оценом квалитета финансијског пословања ААА, додељена од стране Бисноде. Императив у будућности пословања фирме је ширење тржишта и изградња нових производних погона.
Али, оно што фирму чини јединственом јесте то, да је на њеном челу и даље радно активан, у десетој деценији живота – Коста Антић, заједно са својим сином Жарком. Такође, треба истаћи да фирма од оснивања никада није користила помоћ државе, нити је била кредитно задужена.
У свом животу Коста је три пута обишао земаљску куглу.
– Та путовања су ми донела доста квалитетна решења за моју пословну каријеру и тако сам био испред конкуренције и с тих путовања произашло је много лепих успомена и нова искуства. Године 1978. био сам међу првим путницима који су стигли у Кину, после њеног отварања према свету. Сматрали су нас као државну делегацију и дочекали су нас на високом нивоу као званичнике. Кинези су добар и радан народ. У сећању су ми остале успомене из Бразила (џунгла Амазоније) и из Аустралије, која ми се највише свиђала. Много сам путовао, готово да нема земље где нисам био, али је ипак најлепше и најбоље у Србији.
