Србија 15. и 16. фебруара прославља Дан државности, који се на Сретење слави у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, кад је у малом шумадијском месту Орашцу почела борба за коначно ослобођење од петовековног робовања под Турцима. Истог датума, на Сретење, али 1835.године, кнез Милош Обреновић прогласио је први српски Устав, који је сматран за један од најлибералнијих и најмодернијих у Европи тог времена. Овај датум је узет као почетак стварања модерне српске државе.
Србија је међународно призната на Берлинском конгресу 1878. године, али се сматра да су њени државни темељи успостављени на Сретење 1804. када је подигнут Први устанак. Због историјског значаја за српски народ и државу, 15.фебруар је 10. јула 2001.године изабран за Дан државности Србије. Истог дана обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у XIX веку и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе. Сретење је у Србији велики верски празник, који се обележава у православним храмовима широм земље и у расејању.
ОВАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО
Београдски пашалук био је административна јединица Османлијског царства у којој је избила Српска револуција. Са севера он се граничио рекама Савом и Дунавом и та граница је постојала док је постојала и Кнежевина, а потом и Краљевина Србија. Србија је овде васкрсла своју средњевековну државност на територији Турске и од ње је враћала део по део своје територије. Северни сусед Србије била је Хабзбуршка монархија, на чијој територији је живео други део српског народа. Како је ова држава још увек била снажна, ширење у том правцу било је немогуће реализовати. Дуго и тешко ропство и подаништво Срба општа је карактеристика времена од пада српских земаља под турску власт, до Српске револуције. И када су одважни хајдуци и учени калуђери, разумни кнезови, опрезни домаћини, као и сва српска раја, запали у очајање због насиља у време дахијске страховладе, из најдубљег понора усправио се шумадијски горостас Ђорђе Петровић да удахне нови живот и самопоуздање српском народу. Он је раји дао крила и повратио изгубљено људско достојанство. Крајем 18. и почетком 19. века Османско царство налазило се у стању тихог грађанског рата, јањичара, одметника било је на свим територијама. По повратку у Београдски пашалук, они су убили Хаџи-Мустафа пашу 1801. године и завели своју страховладу. Најпознатији међу њима названи су дахије – Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф, Фочић Мехмед-Ага, поделили су Београдски пашалук на четири дела и у важним местима поставили своје људе – кабадахије. Читлуксахибије подижу у сваком селу своје ханове у којима су били смештени Турци зулумћари са старешином субашом, или ханџијом. Због њихових зулума ханови су за рају били најомраженије дахијске установе. Српско село изгубило је мир, а српски сељак образ, услед насиља вршеног над девојкама и женама. У Србији, у време дахијске управе, нико није био сигуран ни за своју имовину нити за свој живот.
Тешки зулуми су били узрок избијању Српске револуције 1804. године. Српски кнезови започели су припреме за подизање устанка. На слави Стевана Томића, на Светог Аранђела 1803. године у Аранђеловцу, састали су се шумадијски прваци, међу њима и Карађорђе. Договорили су се да устанак букне у марту 1804. године. Прота Атанасије буковички заклео их је клетвом. Међутим, и поред свих заклетви, дахије су сазнале за припреме и после одржаног већа доносе одлуку да погубе све одрасле мушкарце у пашалуку. У “сечи кнезова”, која се одиграла између 04. и 10. фебруара 1804. године, погубљене су најистакнутије личности: Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Петар из Гложана, Марко Чарапић, Стеван Палалија, Хаџи Рувим и многи други. Срби су схватили да их од смрти дели танана нит. Било је то време када су живи завидели мртвима. На крају, поред колебања преовладао је дух храбрих Срба који су одлучили да покидају поданичке ланце ропства и постану први револуционари на Балкану. Ова револуција пролази кроз три периода – Први српски устанак 1804 – 1813.године, Хаџи Проданова буна 1814. и Други српски устанак 1815. године. Преломни тренутак, био је Збор у Орашцу одржан на Сретење господње 2/14 фебруара 1804. године. Збору је присуствовало око 300 људи са ужег шумадијског подручја. Збор је изабрао Ђорђа Петровића за вожда пошто су понуду одбили Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. У почетку Карађорђе је одбијао вођство речима: “Ја оћу свакога онога ко се и најмање у каквој издаји увати да убијем, да обесим, да мучим и још много којешта“. То правдање је уверило присутне да ће бити суров и непопустив према издаји па га је и народ хтео за вожда. Избором Ђорђа Петровића – Карађорђа за вожда Срби су поставили темељ нововековној држави. Након положене заклетве, окупљени су се претворили у ратну чету и одмах спалили хан у Орашцу. Устанички пламен захватио је цео Београдски пашалук. Прва већа битка одиграла се 24. фебруара 1804. године на Дрлупи између Карађорђевих устаника и Аганлијевих 400 јањичара. На бојишту је остало на десетине мртвих са обе стране. Били су рањени Аганлија и Станоје Главаш. Сутрадан су се Турци повукли ка Београду, па је то оставило утисак да су устаници добили битку. После неуспелих преговора са дахијама устаници су освојили Рудник. Пламен устанка захватио је читав Београдски пашалук. У бици на Чокешини, која се одиграла на Лазареву суботу 28. априла 1804.године, учествовали су хајдуци. Три стотине тринаест бораца предвођених браћом Недић, Пантом Дамњановићем и Дамњаном Кутишанцем. Битка је трајала цео дан. Хајдуци су се јуначки борили, положивши животе за отаџбину. Филип Вишњић је опевао “Јунаке срца слободнога“, а познати историчар Леополд Ранке окарактерисао је битку на Чокешини као “Термопиле српских хајдука“. Прва половина 1804. године протекла је у борбама против дахија. Карађорђе је храбрио устанике речима: “Турци се боре за господство, а ми за слободу нашу, за наше жене, децу и наше куће“, тако да о поразу више нико није размишљао. Порта у Београд шаље босанског везира Бећир-пашу да реши спор између устаника и дахија. Дахије напуштају Београд и беже шајкама низ Дунав у Ада Кале, где их је сустигао и погубио Миленко Стојковић. Међутим, мира у Србији није било јер се насилник Бушанац Алија проглашава за новог дахију у Калемегданској тврђави. Устаници су могли да буду задвољни првом ратном годином, чији је резултат протеривање Турака из унутрашњости у вароши са утврђењима. Српска раја прерасла је у револуционарну војску, а њихов вођа постао је “идол свих Срба“. Устаници су успоставили дипломатске односе с Русијом и Аустроугарском. Преговарали су и с Турском и наставили рат с несметаном жестином и 1805. године. Султан Селим III упутио је против устаника новог београдског везира Хафиз-пашу, дотадашњег заповедника Ниша. Он је дошао до Мораве, где су га дочекали Карађорђе и Миленко Стојковић. У селу Иванковцу 18. августа 1805. године дошло је до битке која је трајала цео дан, након чега се Турци повлаче у Параћин. Након тога 20. августа Турци нападају устанике још три пута и бивају одбијени. У овим борбама рањен је и Хафиз-паша, који од задобијених рана умире, а Турци напуштају Параћин.
Иванковачка битка је једна од највећих битака српске револуције јер је улила самопоуздање и уверила устанике да се могу носити са моћнијим Османским царством. Након овог пораза Турска се спрема 1806. године за коначан обрачун с побуњеним Србима. Наполеонови официри припремали су Турску војску и направили ратни план о нападу на устанике с три стране – из Видина, Ниша и с Дрине. И Срби су сачинили ратни план и војску усмерили у 8 праваца – према Кладову, Параћину, Крушевцу, Рашкој, Вишеграду, Новој Вароши, Шапцу и Београду. Највеће битке 1806. године устаници ће водити на Мишару 13. августа где су однели сјајну победу над турско-босанском војском, као и на Делиграду 03. септембра над јужном турском војском. Након ових великих победа Срби су предузели офанзиву и ослободили Прокупље продрвши до Лаба, Брвеника, Бањске, Ниша и Видина. Устаници су потом започели борбе за ослобођење Београда. Вожд је наредио напад ујутро 12. децембра на Првозваног Андреја. Београдски везир Сулејман-паша предао је тврђаву на Светог Стефана, 09. јануара 1807. године. Предајом Шапца 05. фебруара ослобођен је Београдски пашалук у коме је успостављена пуна власт српског народа.
Тада је рат Срба добио нови циљ – ослобођење преосталих делова Србије, а након тога и читавог српског народа. Ова идеја је подржана и од Русије, која 1806. године улази у рат протв Османског царства. Русији су због тога требали Срби као ратни савезници. Заједничко ратовање Руса и Срба одвијало се у периоду од 1807. до 1812. године. Ратни план Срба био је проширен и имао је за циљ продор према Видину и спајање с Руском војском. Срби и Руси нанели су Турцима пораз на Штубику. Међутим, убрзо су руско-српски односи запали у кризу, јер су Французи приморали Русе да склопе примирје с Турцима 25. августа 1807.године у Слобозију. Хиљаду осамсто осма једина је устаничка година у којој није било већих ратних окршаја, али наредна 1809. је била критична. Српска војска била је подељена на четири дела наступајући према Видину, Нишу, Старој Србији, Црној Гори и Херцеговини и према Босни.
На свим фронтовима вођене су огорчене борбе. Најжешћа битка била је на Лозници 28. јула 1809.године где су Срби однели победу. Велике успехе имао је Карађорђе наступајући према Старој Србији, међутим, сви ови устанички успеси засењени су поразом устаника на нишком фронту, на Чегру. Након овог пораза, јесен и зима 1809/10 протекле су у знаку великих унутрашњих обрачуна.
ВАРВАРИНСКА БИТКА
Године 1810. долази до изражаја сарадња Руса и Срба који су однели сјајне победе у биткама на Варваринском пољу и Лозници. Највећи бојеви на Варваринском пољу одиграли су се 19. и 23. септембра 1810.године. У овим борбама војску Темнића предводио је војвода и велики кнез Јевта Бркић, а његов барјактар био је Милета Радојковић.
Хиљаду осамсто десета била је последња година великих победа. Уследиле су године мањих успеха и великог пораза. Године 1811. Срби су потукли Турску војску на Громади у којој су учествовали и кнезови Јевта Бркић и Милета Радојковић из Темнића. Године 1812. вођени су руско-турски и српско-турски преговори о миру. Букурешки мир потписан је 28. јуна 1812.године по коме се осма тачка односила на Србе. Руси се повлаче из Србије ради одбране од Наполеона, а Срби одбацују осму тачку Букурештанског мира па је 1813. године извршен турски напад на Србију из три правца – с Дрине, с Тимока и из Ниша. Вођене су три велике битке код Неготина, Лознице и Засавице, као и на Делиграду, у којима су српски устаници били поражени. Узрок пропасти Србије треба тражити у устаничкој исцрпљености, вождовој болести и турској војној надмоћи.
Срби су привремено изгубили државу и били покорени.
I део…
