У фоајеу Народне библиотеке у Ћићевцу свечано је представљена прва од укупно три књиге о кнезу и краљу Милану Обреновићу, владару који је у бурном 19. веку успео да на српском престолу остане дуже од двадесет година. Историјска монографија под називом “Кнез Милан Обреновић (1854–1881) – од бератлије до суверена”, дело угледне историчарке проф. др Сузане Рајић, родом из Сталаћа, представља дубински увид у рани период живота и владавине првог нововековног краља Србије.

О делу су, поред ауторке, говорили и проф. др Чедомир Антић, редовни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, као и сама проф. др Сузана Рајић, шеф Катедре за историју српског народа у новом веку и управник Центра за српске студије Филозофског факултета у Београду, а у програму је учествовала и драмска уметница Даница Петровић.

Истражујући живот Милана Обреновића, ауторка указује на то да, иако је на престо ступио као узурпатор, његова припрема за ту улогу трајала је од девете године живота, под пажњом и финансијском подршком његовог стрица, кнеза Михаила Обреновића. Управо њега је и наследио на престолу, касније постајући први краљ обновљене српске државе.

“Као и свако дете са 14 година, Милан Обреновић се нашао у средини оптерећеној тешким политичким наслеђем – од судских процеса након атентата на кнеза Михаила, до великих националних задатака као што су ослобођење и уједињење српског народа. Све је то пало на плећа једног детета којем су биле потребне године да постане не само независни владар већ и да разуме свој народ и своју војску”, истакла је проф. др Рајић.

Она наглашава да је првих десет година на трону за младог кнеза представљало “ватрено крштење” у коме је морао да одрасте преко ноћи, савлада страхове, учи и даје свој максимум. Према њеним речима, у тим годинама он није растао сам, већ је растао заједно са Србијом: “Не би он без Србије могао постати Милан Обреновић, нити би Србија без њега постала независна и модерна европска држава”.

Књига обухвата првих 25 година Милановог живота – време у којем се одиграло много тога: ратови, стицање државне независности, али и период након ратова, обележен тешким обавезама Србије на међународном и унутрашњем плану. Проф. др Рајић у књизи објашњава да младом владару јесте недостајало искуства, али не и снаге, а у наредним деловима монографије биће речи о томе како је Србија ушла у епоху краљевине и како је Милан, као први српски краљ након Косова, видео будућност своје земље.

“Када је дошао у Србију 1868. године, то је била земља са милион и четиристо хиљада становника, са свега 1.500 учитеља и свештеника. Када је краљ Милан 1889. године напустио престо, Србија је имала 3.000 учитеља, знатно више школа, више студената, уређену војску и институције. То је све његово наслеђе”, закључила је проф. др Сузана Рајић.

Представљање ове монографије у Ћићевцу не само да је истакло значај једне историјске личности, већ и значај темељног и стручног истраживачког рада у разумевању прошлости Србије. Оно што је такође важно напоменути ауторка је изабрала да се, након Београда, промоција овог капиталног дела догоди баш у њеном родном крају.